bloom

*

Sedim tako u polupraznoj sobi, i znam, dok ne napravim da izgleda topla, sve će izgledati mnogo gore. Sedim tako u tišini, sa dovoljno šminke i čizmama do kolena, da ubedim sebe da mi je život dobar. 

Onda sedim u autu. Sigurna sam da se sećaš. Vraćam se sa posla. Pričam sa tobom. Govorim ti o tome kako sam uvek htela istinu. Kako više volim da je odnos definisan. Ti si naš obukao u taj kaput od ljubavi. Taj što ti se svideo. Taj što mi skidaš. Glupa aluzija. Osećam se ucenjeno, prisiljeno i silovano. Mentalno nedostupna za ovo.  

Ipak, odlučila sam da skočim. Bez da kažem hop. Nadam se da će manje boleti nego poluprazna soba koja mi preti. Vidiš, ja mogu sve što hoću. 

Plaše me nepoznati gradovi, nepoznate autobuske stanice, nepoznati kafići, nepoznati konobari, oni koji ne znaju kakvu kafu pijem i koji ne znaju da mi uz kafu ne treba voda, ni šećer.  Koji me gledaju kao da me nikad nisu videli, a i nisu. Plaše me nepoznate stvari. Te velike ulice pune ljudi koji negde žure, o sobama da ne pričam. Plaši me broj 12.  I ne volim taxi. Ni žene što ih voze. Plaši me nebo nad Bezdanom. I odvratni mesec. Šminka koja se za dva sata razmaže od suza i straha. Onda kad mi najviše lupa srce. Izdaće me baterija na telefonu. I umreću od straha. 

Ipak, hoću na to brdo o kojem si pričao sinoć. Još uvek verujem da mi možeš dohvatiti zvezdu sa neba.

A ti?

Objavio bloom u 7. februar 2010 19:12:35 | 10 komentara

*

Treba mi LCD plazma na zidu. Udobnost moderne tehnologije. Neki opijat na bazi bilja.

Treba mi razgovor.

Možda bolje čavrljanje?

Kokice i cola. Nikad od toga ništa ne pijem. Ali imam. 

Možda  da me grliš? Da stavim lice i nos, na udubljenje tvog vrata i ramena. (opraću ti posle majicu)

Možda da se rasplačem?  Nisam plakala od 31.01.2010.

23:46:33

Šest dana. Ne mogu više. 

Možda ipak ne, na bazi bilja? 

Gutam suze.

I flertujem (sa životom, naravno)

Objavio bloom u 6. februar 2010 16:54:00 | 12 komentara

*

Ulazim u hladan stan. Ipak niko nije bio u njemu proteklih dvanaest sati, spuštam torbu, ključeve, poštu na stočić u hodniku.  Maštam o nečemu  toplom, a jedino nešto  toplo u stanu je polu-mlak radijator. Ležim na podu blizu njega  i gledam plafon. 

Kada sam imala nekih četiri godine  prvi put sam se poljubila  sa sopstvenim usnama u ogledalu.  Poljubac je bio staklen i hladan. Još dugo godina posle mislila sam da su sve  usne hladne i da je poljubac čista prevara.

Noćas ću mantrati o tvojima. 

Objavio bloom u 5. februar 2010 21:47:20 | 5 komentara

*

Mrzi me jutros da umirem.

Da budem tvoj heroj 

i da te mrtva čekam.

Mrzi me da se prisećam

kako tvoje ruke stiskaju moja bedra

i kako se lomimo dok se gutamo

u pokušaju da se ne povredimo

oružjem koji smo oboje želeli da nas pogodi

ravno u srce

i sprži.

Možemo se napiti; vina ili mraka, tableta ili tišine.

Dovoljno sam mlada i uobražena

da verujem 

da me 

voliš.

Pitanje je 

šta ćemo sa tim?

Objavio bloom u 4. februar 2010 12:30:42 | 12 komentara

Stop thinking. stop.

Stop thinking. stop.

Umirena nam je savest, izveli smo to potpomognuti razumom (sa strane), naporom ostavljanja da se hladi, jbg, zar se ne bojiš da će se sve smrznuti? 

xx sati, svaki mejl sam obrisala koji nije njegov (nepročitan).

Njegov ne bih smela otvoriti.

Stop thinking. stop.

p.s. par dana.. koliko je to ustvari?

p.p.s. Stop thinking. stop.

Objavio bloom u 3. februar 2010 14:22:11 | 12 komentara

*

Budiš me hitro i glasno. Tvoje ruke nemaju vremena da me miluju ispod pokrivača. Otvaram oči, snena sam i hoću da spavam. Tražim jastuk i stavljam na tvoju polovinu svoje lice. Ruke su ti hladne kao led, pokreti nežni, ali odlučni. Ostavljaju na mom zglobu crveni trag. - Boli me, ludo. - 

Otvaram oči. Lice ti je tamno. Neka strašna boja. Neka senka koja me plaši. - Hoću još,  mrmljam, ali ne tako glasno, to je neki zvuk od predhodnih noći, onih veselih, uzbuđenih, plavih noći. Govoriš da je vreme. A ja ne razumem. Ovog puta zaista ništa ne razumem.

Trebali smo biti samo ljubavnici. Ljubav nam stoji kao tuđi kaput. Prevelik je  i spada mi sa ramena. Tebi je mali i osećaš se u njemu zarobljeno. 

Oblačim se na brzinu i odnosim svoje stvari. Nema vremena za kafu, ni cigarete. Poneću sedative i naliti se vinom. Nemoj se brinuti.  Okreni se i idi kad je najbolje. Tako ću te moći pamtiti. 

Ovo je najusamljenija ljubav na svetu.

Poderana i ogrebana.

Sa plastičnim ušicima. Eno sam je jutros izbacila kroz prozor. 

Sedim na krevetu. Sa stola me posmatra kutijica.

Čarobna. 

Objavio bloom u 1. februar 2010 14:00:45 | 7 komentara

*

Stojim na autobuskoj stanici. Sa smrznutim rukama u džepovima. Kasnije u autobusu, pomislim na devojku koja je večito u autobusima. Tu se  nasmejem. 

Moji autobusi dosadni su i realni. Sedim zavaljena u sedište i kucam mejl preko mobilnog. Hladno je. 

Stižem kući, gasim sve živo što bi moglo da me isprovocira. Nikakve light balade.

Nikakvi instant prijatelji. Niti instant ljubavi.

Treba mi malo radosti. Mislim malo češće. Mislim žive radosti. Treba mi antidepresivska doza tebe. Više nego obično. Ti znaš u koga si se zaljubio? Mislila sam da znaš.  Rekla sam ti da je na prvi pogled to privlačno. Sad mi se tresu ruke, jer prvi pogled zamenjuje recimo stoti. Moja unutrašnjost je sada spolja. Na tempreturi od minus i nešto hladno mi je.  

Čekam autobus. Hladno je. I zamišljam kako su ti se usne razvukle u onaj osmeh. 

Objavio bloom u 30. januar 2010 17:47:24 | 8 komentara

*

Po hladnim predgrađima,

na uglu ulice Kralja Zvonimira i neke Jelene, moja ljubav se strpljivo kali  na hladnoći prve, prave zime.

Pita me da li sam usamljena?

I govori mi  da je sloboda usamljen osećaj. 

Ne smem da pitam da li ju je i koliko iskusio. 

Govorim mu da ponekad sanjam nekih drugih 3o kvadrata,

da mi je dosadilo tipkanje po tuđim tastaturama.

Na kraju slavlja, skupljamo prazne boce i krcate pepeljare, skidamo šminku, prelazimo prstima po tom tako lepom licu, zatvaramo kapke, čitamo zabranjene knjige od kojih i ovako ludi, ludimo još više i eto...

zato ne mogu stalno da budem  veštački vesela.

Jbg, nisam zaslađivač. 

Objavio bloom u 29. januar 2010 15:15:37 | 7 komentara

gracija

Tvoje ruke u neskladu između zbilje i sna
Gledam grad u prolazu, neki ljudi iza nas
Hajde uzmi me sa sobom
Uradi mi sve što znaš
Hajde uzmi me sa sobom
Gracija
Govoriš mi da si slobodna
Želim vjerovati u to
Ulica u odsjaju
Zaluđuješ me pogledom
Hajde uzmi me sa sobom
Uradi mi sve što znaš
Hajde uzmi me sa sobom
Gracija
Još uvjek te volim
Da li to znaš?
Još uvjek te volim
Da li to znaš
Da li to znaš...?
Tražim ritam u koraku
Usporavam ti hod
Slušam kako zapitkuješ
Uzvraćam osmjehom
Hajde uzmi me sa sobom
Uradi mi sve što znaš...

Još uvek 


 

Objavio bloom u 28. januar 2010 22:09:49 | 8 komentara

*

I dok sam sedela u bade mantilu i posmatrala svoje gole noge i preko jednog oka gledala opet tu scenu na filmu, kad lik legne u jamu punu leševa, legne preko njih da bi se spasio, shvatila sam da bih i sama mogla leći preko nekog mrtvaca i ćutati ako treba ceo život.

Onda se on pojavi i rasplini me, rastopi i ja plačem i smejem se i sve radim istovremeno i telefon  i slika i samo žudim da počnu poljupci od vrha do dole, od početka do kraja i jebena usamljenost nije to više, ja sam gora od svih pre mene, nije ni važno, dok me ispunjava meni se vrti u glavi, klecaju kolena i ta jama prestaje biti noćna mora, i jedva čekam novi dan. Sutra ću opet sve i sutra i sutra....

Objavio bloom u 25. januar 2010 19:44:14 | 12 komentara

*

Emocionalno odrasteš, nekako u jednom danu, npr. tokom jednog dana, ili  recimo pre vikenda i sad tako "velika" preumorno sedim i nemam neki zaključak, osim da izgovore i ovako mogu pronaći. Ovako velika. 

Subota je tmuran i pretežak dan, jedino oprane zavese veselo mirišu. Odlučila sam da više naprasno ne volim zimu, smrzla sam se ove godine jednostavno u njoj, iako je bila prepuna emocionalnih dostignuća.  Krahove i padove više cenim. Logično bi bilo da te ojačaju. Ja od njih, pravim nove slojeve zaštite. 

Nisam spremna da delim sebe na hiljadu i jedan deo. Prisila me strašno plaši. Ni misli ne delim, ako ne želim. Nekad volim da je sve moje. I budem bezobrazno sebična.

Iznenađena sam rezultatom. Ovog puta nije trebalo da boli. Mene je ipak nešto duboko preseklo. Negde u onim sićušnim mišićima oko srca,  zabeleženo je prvo izumiranje. Mali deo, žal za onim prvim treptajima. Napravićemo nove. Izgraditi druge. Ali ja sam osetljivo biće. Odrastem  za dan i vraćam se istom brzinom u prošlost. Sledeći put trajaće duže, biće kvalitetnije. Trudim se da se emocionalno ne prostirem previše pred tobom. I od mene se nekad očekuje deo racia. Ali biće dana za to. Biće tih dana pustinje kad ću se zatvoriti duboko u sebe. I ništa , nikome neću moći dati. Čak ni tebi. Nikakav you tube link, neće pomoći. Pustiću poruku da je sve u redu. I spavaću tri sata umesto osam. 

Miriše još uvek zavesa. Ali prozor nije moj.

Idem u grad večeras. Da se malo družim sa svojim  raciom.

Vreme je. 

Objavio bloom u 23. januar 2010 18:44:04 | 15 komentara

How Blue Can You Get

Da li je moguće u jednom trenutku zaustaviti vreme; taknuti prstom prekidač u prostorno vremenskom kontinuitetu i da sve stane? volela bih.

vreme koje ne prolazi.
koje stoji i ne miče se.
osećam oblake pod prstima, kao i kišu koja nemilosrdno pada.
kad nebo plače...

Puno, puteno. Vremenski neograničeno. Prostorno neodređeno. Krute uglove usana što pretvaraš u nešto nalik na osmeh. Ti kažeš to je oluja. Više od bljeska. Ja se davim kao pčela u kašičici meda, kojom lagano mešaš moj čaj, dok sebi vadiš vino iz frižidera.- Ti si polu - opijena i bez toga. - Bezobrazno umirujući bljesak tvojih očiju. Na površini i dobro i loše  – Znaš, dušo, ne postoji samo dobro. Ne postoji takav Svet. - Da li znam? I misliš li da me briga za ostatak sveta? I tako taj svet i ja nikad nismo prešli granice uljudne konzervacije, preturanja površinskih tema, udaljeno posmatranje mene kroz njega i njega kroz mene. Svađali smo se ponekad, kad smo pomislili da bi se jedno drugom mogli svideti. Ali od tebe niko mi se nije uspeo svideti više.  

Prolaze sati.
Prolaze dani i meseci.
Možda godina.
Opet. Nemoguće.
Nisam ni ispila čaj do kraja.


Dolazim u agoniji. I sanjam da te mogu držati za ruku u nekom idealnom svetu .
I proživljavam te trenutke stalno, iznova do potpunog kraha. Vidim se, osećam te, znam te; ne uzimam ništa što mi sam ne želiš dati, a želim.. ja želim sve.

Jedna šolja, jake crne kafe, kockice čokolade. I podignute noge na stolu. Stiskaš u mraku moju ruku. BB King. I možda sve ovo. U ovom paklenom svetu.

 

Objavio bloom u 20. januar 2010 18:48:38 | 23 komentara

*

Hladna je noć.
Jedna od onih kakve volim. Bez vetra, sa velikim zvezdama koje sjaje potpomognute uličnom rasvetom.
Juče sam poželela sneg i pahulje. Nisam izgovorila naglas svoju želju.
Jutros je sve bilo belo. Nisam se iznenadila.
Slegla sam ramenima, i pre nego što sam pomislila da imam moć da mi se želje ostvare, ako ih poželim dovoljno jako, sve sam podredila logičnom zimskom periodu.
Temperatura oko nule. Možda malo niže. Hladni ubodi nepostojećeg vetra koji potiču telo na cirkulaciju.
Šetam sa kesama i torbama i vrtim neku scenu u toploj kadi. Mislim da mi je pena stigla do nosa i zato sam se saplela o neku ženu i izvinjavajući joj se, iz kupatila pretrčala bosih nogu u malu sobu. Onu koju najviše volim. Onu za koju sam ti sinoć slagala da me više neće videti jer se ne mogu suočiti sa nekim stvarima. Onu u kojoj spustiš roletne na pola i ljubiš moje trepavice. To me užasno golica i tvoja brada negde na mom obrazu. Bojeći se da ću se zaplesti i promašiti put do kuće, vraćam se na još jedan poljubac, kad me spustiš na sebe i prstima prelaziš po liniji moje kičme. Objašnjavala bih ti nešto o pršljenovima i njihovom broju, funkciji i ko zna čemu, ali dekocentriše me tvoje smeljuljanje, miris tvoje kože i neke slatke besmislice koje mi šapćeš na uho.
Volim tvoju ozbiljnost kojom sve to radiš i tvoje beskrajno strpljenje za moje sitne i ponavljajuće fragmente sumnji i straha. Bojeći se da ne naletima na ko zna koga u relativno hladnom i mračnom gradu, stiskam kaput oko sebe, šal i trčim kući gde me čekaš.

 

Objavio bloom u 18. januar 2010 20:47:30 | 6 komentara

*

Poluraspakovana osećanja,
polako u nekoj polu-mračnoj, polu-idiličnoj nijansi,
na nekoj sofi, udobno staroj, sa nekim dečijim isčuđivanjem i znatiželjom,
ipak dovoljno prepoznatljiva da ih se bojim,
kao kad otvaraš poklon,
još nepremna da saznaš šta je unutra,
vrhovima prstiju hvataš vrpcu
I zatvoriš oči
I osetiš usne niz leđa
I naježiš se sa svakim pokretom dotičnih, koji nemaju samo veze za fizičkim reakcijama tela,
Nego emocionalnim hranjenjem duše.

Raspakuješ me celu.

Kad odeš, pocepam papir na brzinu,
I krijem u sebi sva ta raspakovana osećanja.

Objavio bloom u 15. januar 2010 17:50:53 | 8 komentara

*

Ustajem u 6 i 30 h. Ne radim danas. Ne mogu da spavam. Sledeća dva sata posmatram tvoje lice. Nije mi dosadno. Ne treba mi kafa. Ne treba mi cigareta. 

Razmišljam o bolu. O akutnim fazama kroz koje sam prošla.I onda ti se čista sreća sruči sa neba. 

Šta se sada radi?- mislim sa srećom? - pustiš da se razliva, od nožnog prsta do poslednje dlake na glavi. - I voliš pola jebenog sveta, čisto tako. - zavoliš sebe. (najzahtevnija ljubav u mom životu)

Tvoje crte lica. Razmišljam o danima koji su predhodili. 

- Hoćeš ponedeljak, sreda, četvrtak? - tuklo mi je srce i skoro sam rekla - a odmah? 

Pričaš o vremenu koje provodiš u čitaonici. O želji da se sjuriš na prvi autobus. 

Možda mogu zaustaviti trenutak dok posmatram trepavice, pravilne crte lica i tvoje čelo.  Oslonim se čitavom dužinom na tvoje telo i gurkam te laktom u rebra.

Sve nežnosti sveta, stale su u dva sata. Dva sata tihe nežnosti.

Objavio bloom u 12. januar 2010 18:44:53 | 16 komentara